English  uk copy 

 

ВИШЕВЕКОВНА ПРАВНА ТРАДИЦИЈА

Проф. др Душан Николић

Иза Правног факултета у Новом Саду стоји богата, вишевековна правна традиција коју су на простору Војводине стварале генерације школованих правника, многе установе и професионалне асоцијације.

У окриљу централне Европе

Простор данашње Војводине је од давнина припадао централно-европском културном кругу. На њему је дуго важило изворно аустријско и угарско право. Већи део те територије био је до средине XIX века у саставу више угарских покрајина (жупанија), које су у погледу правне регулативе, управе и правосуђа имале висок степен аутономије у односу на престону власт у Бечу. Аустријско право важило је у областима које су се граничиле са тадашњом Отоманском империјом. На том простору оформљена је Војна граница (Војна крајина, Militärgrenze) која је била под непосредном управом бечког двора, односно Дворског ратног савета (Hofkriegsrat).

Услови за постепено уобличавање аутохтоне правне традиције и за масовније правно образовање домаћег правништва стекли су се средином XVIII века. Тада је грађански сталеж повео политичку борбу за аутономни статус појединих урбаних и трговинских центара. Ослобађање од стега централне власти је трајало релативно дуго и било је плаћано великим свотама новца. Тако је 1748. године насеље Петроварадински Шанац елибертационом повељом царице Марије Терезије проглашено за слободан краљевски град под називом Нео-Планта (Нови Сад, Uj-Videgh, Ney-Satz), тек када је царској благајни исплаћено 80.000 рајнских форинти на име тзв. ратног доприноса. Међутим, елибертациони акт био је од великог значаја како за привредни и културни развој града, већ и за развој правне мисли на овим просторима. Град је добио право да образује органе локалне власти и да посредством њих остварује регулативну, управну и судску функцију на својој територији. Повељом је утврђено да грађанство слободно бира дванаест сенатора и судију за Магистрат (Magistratus), као и друге градске чиновнике. Магистрат је имао веома широка овлашћења. С једне стране, то је био највиши орган градске управе, а са друге, судско тело које је доносило одлуке у парничним, ванпарничним и казненим поступцима. Магистрат је био овлашћен да суди по закону, на основу праксе која се усталила у слободним краљевским градовима и по градским прописима. Та чињеница је била посебно значајна за развој права на простору данашње Војводине. Примењујући царске законе, Магистрат је остајао веран темељним принципима државног права, док је у свему другом стварао сопствену правну праксу, ослањајући се на локалне прописе и обичајна правила домаћег становништва. Тако је постепено настајао један по свему специфичан правни систем који је изискивао нарочита стручна знања. За обављање добро плаћених правних послова било је потребно познавање државних прописа, али и познавање локалних регула, правне праксе, па и обичаја бројних народа који су ту живели и пословали (На ширем простору садашње Војводине живели су Мађари, Срби, Немци, Словаци, Чеси, Румуни, Русини, Бугари, Јермени, Грци, Цинцари, а било је и досељеника са далеких хабзбуршких поседа у Италији, Шпанији и Француској, о чему још увек сведоче многа презимена и топоними). У таквим околностима престижно звање градског сенатора, као и друге јавне функције, углавном су били резервисани за Новосађане, а посебно за оне са правним образовањем. Захваљујући томе, угледније грађанске породице почеле су да показују веће интересовање за студије права. Сличне промене одиграле су се у другим деловима данашње Војводине, након што су Сомбор (Zombor) 1749. и Суботица (МariaTheresiopolis) 1779. године добили статус слободних краљевских градова. Од тада је потреба за школованим правницима била све израженија у многим срединама.

 

Школовање на европским универзитетима

Генерације правника са ових простора образовале су се на универзитетима широм Европе. Многи су завршили студије у Пешти. Међутим, било је и оних које је жеља за знањем одвела даље, до Беча, Граца, Кијева, Санкт Петерсбурга, Хајделберга, Берлина... Неки су се чак школовали на више страних универзитета, мењајући сваке године место боравка, како би могли да чују живу реч што већег броја познатих мислилаца тадашње Европе. Осим тога, многи су уз право изучавали филозофију, историју и друге науке. Правници са ових простора били су и добри познаваоци страних језика. Уз немачки и мађарски, који су били у службеној употреби, говорили су језике других народа који су живели и пословали у војвођанским градовима. Захваљујући свестраном образовању, они су по повратку у завичај постајали водеће личности друштвеног живота и народни просветитељи.

Правна пракса

Школовани правници су добијали кључна места у градској управи и судству. У почетку су бирани за сенаторе Магистрата из чијих су редова именовани највиши носиоци локалне власти: градски судија (iudex) и градоначелник (magister civium, Bürgermeister). Касније, када је школовање узело маха, правници су почели да преузимају и друге послове, попут јавног бележништва и сл. Поверавањем јавних функција лицима са правним образовањем значајно је унапређен рад градске управе. Управни и судски поступци су знатно скраћени, а правна сигурност грађана је бивала временом све већа. С друге стране, носиоци највиших функција су за свој рад добро плаћени. Тако је нпр. сенаторима и градском судији припадао део наплаћених новчаних казни, део накнаде који су досељеници плаћали за стицање грађанства (taха concivilitatis) и др. Рад у градској управи је зато с разлогом сматран својеврсном привилегијом. С друге стране, градови су захваљујући томе за челнике добијали образоване и способније грађане. Правно образовање је добило још већи друштвени значај када је Марија Терезија 1769. године издала декрет о адвокатури. До тада су се заступањем странака пред органима државне управе и судовима вишег ранга бавили сиромашнији племићи, свештеници и друга привилегована лица, међу којима је било и оних без одговарајуће стручне спреме. Царским декретом је прописано да адвокатске послове могу обављати само лица са завршеном високом правном школом и положеним адвокатским испитом, и то након полагања заклетве пред надлежним државним органом. Тај пропис је важио у целој Царевини. У јужној Угарској је након његовог доношења почео да се формира посебан адвокатски сталеж у ком су водећу улогу имали Срби. На то је утицао читав низ околности. Пре свега, послови у жупанијској администрацији и правосуђу углавном су били резервисани за Мађаре који су се радо опредељивали за државну службу, јер је пружала више сигурности и солидна примања. Осталим правницима, а међу њима и Србима, преостајало је једино да се упусте у изазове адвокатског позива. Само четири године након издавања декрета, заклетву је положио први српски адвокат Јован Мушкатировић, родом из Сенте. За исту професију се потом определило више његових сународника. Крајем XVIII века у Новом Саду су адвокатске канцеларије отворили Јован Остојић (1728), Петар Нешковић и Аркадије Поповић (1796), Јефта Јовановић (1798), Георгије Константиновић (1799) и Јован Камбер (1799). Томе је у великој мери допринело и то што су се управни и судски поступци одвијали на мађарском језику. Пошто је у јужној Угарској већину чинило немађарско становништво, највише клијената су имали адвокати који су уз службени језик говорили и матерњи језик странака. Најбројнији међу досељеницима били су Срби, па је разумљиво да је из њихових редова поникао највећи број адвоката. Осим тога, српски адвокати су често заступали и припаднике других народа, јер су добро познавали њихову културу, обичаје и језике. У литератури је чак забележено да су угарски Срби крајем XVIII и почетком XIX века заузимали водеће место у адвокатским круговима Пеште. Међу њима су се посебно издвајали Теодор Павловић, Михајло Витковић, Јован Ракић, Георгије Дамјановић, Евгеније Ђурковић, Филип Вишња, Сима Игњатовић, Сима Филиповић, Павле Којић и други.

Законодавни рад војвођанских правника у Србији

Правници са простора данашње Војводине били су у чврстој вези са Србима који су живели под турском влашћу. На то је, између осталог, утицала и чињеница да је српско живље са територије отоманске империје уживало бројне привилегије у Аустријској царевини, међу којима је посебно било значајно право да се баве трговином у пограничном подручју. У обављању тих послова српски трговци ослањали су се на своје сународнике у Угарској. Та сарадња је била вишеструко значајна. Она је поспешила материјално богаћење српских трговаца, а тиме и стварање посебног сталежа који је већ почетком XIX века био довољно снажан да поведе борбу за ослобађање Србије од турске власти. Осим тога, Срби из Угарске су кроз пословне контакте и лична пријатељства вршили снажан просветитељски утицај на водеће личности из своје постојбине. Многи српски правници у Угарској сматрали су својом дужношћу да се активно укључе у ослобађање, а потом и у културни препород Србије. Тако се већ у време Првог српског устанка (1804-1813) устаницима придружио Теодор Филиповић (познат под псеудонимом Божидар Грујовић), угледни адвокат из Аустрије који је докторирао у Пешти и једно време предавао историју права у Харкову. У историографији су забележена његова настојања да обновљена Србија од самог почетка буде правна држава у којој ће владати писани закони. Међутим, његове идеје нису реализоване до пропасти Првог српског устанка. Неколико година касније, након Другог српског устанка (1815-1830), Србија је стекла висок степен аутономије унутар отоманске империје. Међутим, на законодавном плану није било значајнијег напретка. Правни систем је годинама почивао на архаичном обичајном праву које је вођи устанка и потоњем кнезу Милошу Обреновићу давало могућност да влада по обрасцима патријархално уређеног друштва. Такав начин владавине жестоко су критиковали српски интелектуалаци у Угарској, а посебно они који су припадали правничким круговима. Неки од њих су сматрали да се стање могло изменити само уз одговарајућу стручну помоћ са стране. Вођен том мишљу, темишварски адвокат Максимилијан Симоновић превео је двадесетих година XIX века Аустријски грађански законик са немачког на српски, и потом га прилагодио приликама које су владале у тадашњој Србији. Требало је да рукопис буде штампан у Бечу 1828. године, али аутор није за то добио сагласност Ратног Савета. Годину дана касније, по налогу самог кнеза Милоша Обреновића, започет је законодавни рад. У првој фази радило се на превођењу страних законика. Године 1830. образована је Законодавна (Законоправителна) комисија. Њени чланови били су задужени да из страних прописа одаберу одредбе које су биле примерене тадашњој Србији и да на основу њих сачине предлог Грађанског законика. Радећи на томе, комисија се у почетку ослањала на лош превод Француског грађанског законика који је сачинио Грк Георгије Захаријадес као и на још неке, подједнако нестручне преводе. Од таквог материјала било је немогуће сачинити ваљан законски текст. Комисија ни након вишегодишњег рада није успела да понуди прихватљива решења. Зато се Кнез 1836. године обратио аустријским властима молбом да дозволе градоначелнику Земуна Василију Лазаревићу и сенатору новосадског Магистрата Јовану Хаџићу да пређу у Србију и помогну око доношења закона. Аустрија је позитивно одговорила на Милошево тражење. Убрзо потом, Василије Лазаревић је започео рад на Кривичном законику. Израда Грађанског законика поверена је Јовану Хаџићу. Он је током четворогодишњег рада (1838-1842) сачинио нацрт који је у основи представљао скраћену и донекле измењену верзију Аустријског грађанског законика. Измене су у већини случајева биле толико мале да многи сматрају да је усвајање Хаџићевог пројекта 1844. године означило делимичну рецепцију аустријског грађанског законодавства и приступање Србије германском правном кругу. Јован Хаџић је био и један од главних редактора основних закона који су били посвећени органима законодавне, управне и судске власти: Савету, кнежевској канцеларији, централној управи, окружним судовима, апелационом суду. По мишљењу Слободана Јовановића, чувеног професора београдског Правног факултета, Хаџић је најистакнутија личност у историји српског законодавства јер је поставио његове основе у области јавног и приватног права.

Војвођански правници као предавачи на страним унивезитетима

Правници са ових простора су током XVIII и XIX века оставили дубок траг и у области правног образовања. Неки од њих се чак сматрају утемељивачима појединих научних дисциплина на страним универзитетима. Тако је, на пример у историографији забележено да је 1810. године Глигорије Трлајић, професор права у Санкт Петерсбургу, објавио уџбеник посвећен грађанском праву са опширним уводом о енциклопедији и историји права, којим су, по мишљењу одеског професора В. И. Григоровича, постављени темељи руске цивилистике. До тада су се цивилисти из Русије углавном образовали на специјализованом семинару за приватноправну струку у Берлину, као и на другим универзитетима у иностранству. Војвођански правници су дали посебан допринос правном образовању у Србији. Они су били идејни творци првих наставних програма и први професори на правном (правословном) одељењу Лицеума у Крагујевцу, које се сматра претечом данашњег Правног факултета у Београду. Најшира овлашћења дата су по препоруци Јована Хаџића чувеном новосадском адвокату Јовану Раићу. Он је 1840. године позван у Србију, мимо конкурса за избор професорског кадра, да предложи концепцију правног образовања. У историографији је забележено да је Јован Раић 1841. године написао и објавио први уџбеник права за Лицеј. Међутим, његова професорска каријера трајала је веома кратко. Наставу из предмета Полиција држао је само школске 1841/42. године. Далеко већи допринос дао је Јован Стерија Поповић, познати књижевник и адвокат из Вршца, који је 1840. године путем конкурса изабран за професора Природног права. Он је иза себе оставио шездесетак стручних радова и генерације правника којима је држао наставу из матичног предмета и грађанског процесног права (тадашњег Куријалног штила и судејског поступка при грађанским парницама). Осим тога, Стерија је био један од оснивача бројних културних институција у Србији: Друштва србске словесности (потоње Српске академије наука), Народне библиотеке, Народног музеја, првог београдског театра (тзв. Позоришта на Ђумруку) и др. Првој генерацији професора на Лицеју припадали су још Игњат Станимировић из Суботице, који је предавао Статистику и Криминално право, и пречански правник Ђорђе Петровић који је предавао Политичке науке. Када је Јован Стерија Поповић изабран за начелника Попечитељства просвештенија, наставу из Природног права преузео је Сергије Николић из Новог Сада. Њему су касније поверена предавања из Административног права, Полиције и немачког језика.

Захтеви за оснивање високе правне школе у Војводини

Упркос богатој правној традицији коју су стварале генерације одличних правника са искуством у практичном, научном и образовном раду, у Војводини дуго није постојала висока правна школа. Имућно грађанско друштво било је спремно да обезбеди све услове за њен рад. Међутим, недостајала је сагласност државних власти. Иницијативу за оснивање високе школе на овом простору покренули су српски интелектуалци средином XVIII века. У то време Срби су због заслуга у одбрани Хабзбуршке монархије уживали нарочите привилегије за чије регулисање и заштиту је у престоном Бечу била задужена посебна, тзв. Илирска дворска канцеларија (Hofdeputatio in Transsylvanicis, Banaticis et Illjricis). Први званичан предлог за оснивање српске високе школе, у оквиру које би се организовале студије богословије, филозофије и права, Канцеларији су 1774. године поднели адвокат Јован Мушкатировић, реформатор српског школства Теодор Јанковић Миријевски и познати добротвор Марко Ђурковић Сервијски. У литератури се наводи да је предлог првобитно био прихваћен. Међутим, бечки двор је на инсистирање Угарске краљевске канцеларије (Cancellaria Regia Hungarica Aulica) убрзо повукао сагласност. С друге стране, српски интелектуалци су наставили политичку борбу за оснивање високе школе. Околности су се битније промениле тек средином XIX века. Европу је тада захватио талас протеста против превазиђеног феудалног поретка који није мимоишао ни Хабзбуршко царство. Револуционарне 1848. године на Мајској скупштини у Сремским Карловцима Срби су прогласили Српску Војводину. Она није била призната од централних власти, али је већ 1849. установљено Војводство Србија и Тамишки Банат. Регион је од бечког двора добио значајне уступке. Пре свега, Војводство је издвојено из правног система Угарске. У њему је од тада па све до 1860. године важило аустријско право. Адвокату Исидору Николићу-Србоградском поверено је да у својству високог комесара организује рад локалне управе и правосуђа. У Новом Саду је формиран Обласни суд, за чијег је председника изабран Јован Хаџић. Међутим, Војводству није признато право на оснивање високе школе. Српски интелектуалци су се у вези са тим више пута обраћали највишим властима. Једна од најзначајнијих иницијатива потекла је 1854. године од патријарха Јосифа Рајачића који је предложио да се у Сремским Карловцима оснује српски универзитет са богословским, медицинским, економским и правним факултетом (facultas iuridica). Међутим, предлог је био одбијен. Војводство је укинуто 1860. године, али су српски интелектуалци наставили да се залажу за оснивање високе школе. Већ наредне године на Благовештенском сабору предложено је да се уз постојећу гимназију у Сремским Карловцима оснује "виши училишни завод". Из Матице српске је убрзо потекла још једна иницијатива. Исте, 1861. године, на скупу који је одржан поводом стогодишњице рођења Саве Текелије (првог доктора права на пештанском универзитету и оснивача Текелијанума, из чијих фондова је финансирано школовање даровитих Срба у Пешти), предложено је да се у Новом Саду оснује правна академија (academia iuris). Иницијатива је добила широку подршку јавности. Владика Платон Атанацковић је купио посебну зграду у центру Новог Сада за правну академију, која је по њему названа Платонеум. Значајне прилоге дали су многи српски добротвори а међу њима и познати београдски трговац Илија Милосављевић Коларац (велики мецена и оснивач Коларчевог народног универзитета у Београду), који је једно време живео и пословао у јужном Банату. Он је утемељио посебан фонд у Матици српској за финансирање будуће правне академије. Међутим, убрзо се показало да је читав напор био узалудан. Српска иницијатива није добила подршку централних власти. Када је Нагодбом 1867. године створена Двојна монархија, простор данашње Војводине се нашао под непосредном управом Угарске. Током наредних деценија захтеви за оснивање високе школе бивали су све ређи. На то је у великој мери утицала чињеница да је власт деценијама игнорисала сличне иницијативе. У историографији је забележено да угарска влада ни 1906. године није одговорила на предлог да се одобри оснивање универзитета у Новом Саду, који је тог пута потекао од истакнутог мађарског публицисте, политичара и борца за мањинска права Лајоша Мочарија (Mocsary Lajos).

Правни факултет у Суботици

Војводина је добила прву високошколску установу за образовање правника тек када се по окончању Првог светског рата нашла у окриљу нове државе – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (потоње Југославије). Централна власт је из политичких разлога донела одлуку да Правни факултет буде отворен у Суботици, културно и привредно најразвијенијем граду у граничном подручју са Мађарском. Таквом опредељењу су се супротставили новосадски интелектуалци који су сматрали да би требало да Нови Сад постане универзитетски центар Војводине, због своје богате културне традиције и погодног географског положаја. Међутим, превладали су виши државни интереси и 2. фебруара 1920. године донета је Уредба о оснивању Правног факултета у Суботици. Ова висока школа била је у саставу Београдског универзитета. Њене наставнике је указом постављао министар просвете, на предлог Савета Правног факултета у Београду. Касније је и суботички факултет добио одређене ингеренције у вези са избором наставничког кадра. Ипак, најзначајнија овлашћења су и даље припадала Академском савету Београдског универзитета. То тело је вршило избор свих наставника и предлагало ресорном министру њихово постављење. Идеја о оснивању самосталног универзитета у Војводини била је одбачена из политичких разлога. Сматрало се да су за троплемени народ довољна три универзитетска центра - београдски, загребачки и љубљански. Први наставници суботичког факултета су, по одлуци Савета Правног факултета у Београду, били: др Милутин Миљковић, редовни професор за предмет Кривично право (који је био и први декан), др Милорад Недељковић, ванредни професор за предмет Економске и финансијске науке; др Чедомир Марковић, ванредни професор за предмет Грађанско право; Григорије Васиљевич Демченко (редовни професор Универзитета у Кијеву), хонорарни професор за предмет Кривично право и Енциклопедија права; Сергије Викторович Троицки (доцент Универзитета у Одеси), хонорарни професор за предмет Црквено право и др Иво Милић (управник Среског суда у Суботици), хонорарни професор за предмет Римско право. Наставу из осталих предмета су једно време држали професори београдског Правног факултета. Настава на Правном факултету у Суботици почела је 23. марта 1920. године. У првој генерацији било је 124 редовна и 40 ванредних студената. Већ наредне школске године уписано је близу 500 студената. Већину су чинили млади из других крајева Краљевине и из иностранства. Према службеним подацима 124 студента су била из Србије, 53 из Старе Србије и Македоније, 103 из Црне Горе, 21 из Срема, 4 из Босне и Херцеговине, 14 из Далмације, 4 из Боке Которске, 10 из Хрватске и Славоније, 1 из Словеније, 3 из Задра, 2 из Истре, 53 из Русије, 7 из Румуније, 1 из Чехословачке, 1 из Грчке и 89 студената из Војводине. Временом је уписиван све већи број младих из војвођанских места. Правни факултет у Суботици престао је са радом 1941. године, по отпочињању ратних дејстава на простору Краљевине Југославије. До тада је од уписаних 4416 студената дипломирало 1450. Већ на основу тога се може закључити да је ова висока школа оставила дубок траг у историји војвођанског правништва. Пуних двадесет година из њених аула су излазиле нове генерације правника. Међутим, иза суботичког Правног факултета не стоје само статистички подаци, већ и чињеница да су његови студенти одлазили у праксу са добрим стручним знањем и широком правном културом. Томе су највише допринели одлични предавачи. Значајно је истаћи да су предавања у Суботици повремено држали чувени наставници Правног факултета у Београду: Драгослав Аранђеловић, Слободан Јовановић, Живојин Перић, Теодор Тарановски, Божидар Марковић, Чедомиљ Митровић, Нинко Перић и др. Велики допринос квалитету наставе и укупној афирмацији Правног факултета у Суботици дала је група професора из Русије коју су чинили: Сергије Троицки, Григорије Демченко, Михаило Чубински, Пјотр Струве и Михаил Коршунов. Они су у Суботицу дошли са богатим педагошким и научним искуством које су до Октобарске револуције стицали на угледним руским универзитетима. Током првих година, та група је чинила језгро наставничког кора на суботичком Правном факултету. Најзад, високе резултате које је факултет постизао у области образовања и науке треба приписати и чињеници да је у Суботици припреман наставни кадар за Правни факултет у Београду. Многи београдски професори су универзитетску каријеру започели управо као доценти на суботичкој високој школи права. Они су у Суботицу по правилу долазили након стицања доктората на неком од елитних универзитета у Француској, Немачкој и другим европским земљама, са свежим знањем, ентузијазмом и потребом да докажу свој квалитет. Тим путем су прошли Михаило Константиновић, Ђорђе Тасић, Борислав Благојевић, Никола Стјепановић и други корифеји југословенске правне науке, дајући немерљив допринос образовању војвођанских правника. Уз све то, у раду суботичког Правног факултета било је и одређених недостатака. У Војводини је у то време постојао особен правни систем, по много чему различит од права које је важило у другим деловима Краљевине. Отуда је постојала објективна потреба да већи број наставника буде изабран из реда истакнутих војвођанских правника. Међутим, пракса је била битно другачија. Због тога се у појединим областима осећао известан раскорак између наставе и практичних знања која су била потребна за рад у војвођанским судовима и адвокатури.

Касациони суд у Новом Саду

У време уједињења 1918. године, на подручју Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца постојао је изразит партикуларизам у готово свим областима права. У складу са начелом правног континуитета, свуда је примењивана затечена регулатива. Значајније промене су наступиле истовремено са оживљавањем основних функција нове државе. Органи државне власти су најпре почели да доносе јединствене прописе у области јавног права. Та материја је с разлогом уживала приоритет. Њено јединствено регулисање је било од посебног значаја за очување и нормално функционисање државне заједнице. У ишчекивању унификације грађанског права, на територији Србије (и данашње Македоније) примењиван је Законик грађански из 1844. године; у Црној Гори је важио Општи имовински законик из 1888. године; у Словенији и Далмацији је примењиван Аустријски грађански законик са новелама из 1914, 1915. и 1916. године; у Хрватској, (без Далмације) и Славонији у примени је био неновелирани Аустријски грађански законик; у Босни и Херцеговини је у области стварног и облигационог права примењиван Аустријски грађански законик, док су у области породичног и наследног права за хришћане важили црквени канони и обичајна правила, а за муслимане шеријатско право; на подручју Међумурја, Прекомурја и данашње Војводине (без Срема, а са делом Барање) важило је угарско обичајно и прецедентно право (изузетно, на подручју Окружног суда у Панчеву и средских судова у Банатском Карловцу, Белој Цркви, Ковину, Тителу и Жабљу, на простору некадашње Војне Крајине (границе), као ius particulare, примењиван је Аустријски грађански законик). У Војводини је угарско правно наслеђе непрестано мењано. Непосредно након уједињења стављени су ван снаге затечени прописи који нису били у складу са интересима новостворене државе. Остатак наслеђене правне регулативе је повремено употпуњиван, мењан или потискиван законима и подзаконским актима Краљевине СХС (Југославије). Тако је у Војводини настајао особен систем приватног права који се разликовао од угарског правног наслеђа, али и од права које је важило у другим деловима Краљевине. Због тога је 1920. године у Новом Саду формирано посебно одељење Касационог суда (одељење Б) са веома широким овлашћењима. Оно је, попут некадашње Угарске краљевске курије у Будимпешти, могло доносити одлуке прецедентног карактера. Захваљујући специфичној улози Касационог суда у Новом Саду, временом је уобличен аутохтони систем војвођанског приватног права. Он је ажурно пратио динамику друштвених промена и у високом степену задовољавао потребе правне праксе. Међутим, сама примена војвођанског приватног права била је прилично сложена. Изискивала је добро познавање бројних одлука које нису биле службено кодификоване. Неке од њих је пре више деценија донела Угарска краљевска курија, па их је утолико било теже наћи. Осим тога, те одлуке су биле донете у битно другачијим историјским околностима, за други простор и за неко друго време. Правила која су била садржана у њима често нису одговарала актуелним приликама, па их је требало модификовати. Због тога је проблем интерпретације био посебно изражен. Да би одредили прави смисао раније донетих одлука, војвођански правници су консултовали одговарајуће коментаре писане на мађарском и немачком језику. Осим тога, редовно су пратили и послератне одлуке Будимпештанске курије, које формално нису биле обавезујуће, али су указивале на могуће правце развоја појединих правних института. Исто тако, војвођански правници су пратили и судску праксу која се развијала у другим деловима Краљевине СХС (Југославије). Сви ти напори нису остали без одговарајућих резултата. Правници са ових простора били су добри познаваоци страних језика и правних система других земаља. Уз то, добро су овладали техникама тумачења. Захваљујући томе, пракса војвођанских судова је деценијама била водећа и у послератној (другој) Југославији.

Aдвокатска комора

Због сложености војвођанског приватног права, грађани су у већини случајева били принуђени да траже стручну помоћ. Захваљујући томе, адвокатура је постала једно од најцењенијих и најбоље плаћених занимања. Временом се у Војводини развио моћан адвокатски сталеж. Његови припадници су релативно рано формирали струковна удружења како би очували високи професионализам у својим редовима и заштитили друге сталешке интересе. У јужној Угарској су седамдесетих година XX века формиране коморе за поједине жупаније. Забележено је да је 1. јануара 1875. године у Суботици почела са радом Адвокатска комора за Бач-бодрошку жупанију. За првог председника ове струковне асоцијације изабран је познати цивилиста Ђерђ Гулн (Guln György). Суботичка комора је престала са радом 1921. године, када је основана Адвокатска комора за Банат, Бачку и Барању, са седиштем у Новом Саду. Први председник нове асоцијације био је новосадски адвокат Стеван Адамовић. Адвокатска комора је у великој мери утицала на правни живот Војводине. Кроз практичан рад њених чланова вршен је снажан утицај на судску праксу и на уобличавање војвођанског приватног права. Посебан значај је имао стручни часопис Гласник Адвокатске коморе за Банат, Бачку и Барању који је покренут 1928. године. У њему су објављиване и коментарисане многе одлуке прецедентног карактера, које су биле значајне за практичан рад адвоката и судија. Комора је водила рачуна и о стању правосуђа на простору Војводине. Забележено је да је већ на годишњој Скупштини 1922. године закључено да треба повећати број судија и ефикасније организовати рад грунтовница. Управни одбор Коморе је 1926. године поднео представку министру правде с молбом да се на упражњено место председника Апелационог суда именује судија који познаје војвођанско право. Адвокатска комора за Банат, Бачку и Барању је деценијама давала немерљив допринос стварању ефикасног правног система и подизању опште правне културе војвођанског правништва. Укинуле су је окупационе власти 1941. године. У послератном периоду њену традицију је успешно наставила Адвокатска комора Војводине, али у битно другачијем правном амбијенту. Законом о неважности правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације из 1946. прописано је да правна пракса и схватања судова и других државних органа бивше Југославије не могу бити подлога за тумачење и примену правних правила. Тиме је посредно укинут систем војвођанског приватног права.

Послератне године

После Другог светског рата није обновљен рад Правног факултета у Суботици. Војводина је годинама била без високе школе за образовање правника. Иницијатива за оснивање такве високошколске установе покренута је непосредно након ослобођења али је реализована тек десетак година касније.

Оснивање Правног факултета у Новом Саду

Скупштина Народне Републике Србије је 20. јула 1955. године усвојила Закон о оснивању Правног факултета у Новом Саду. Законом је било прописано да ће факултет бити у саставу Универзитета у Београду, и да ће његово наставно особље путем конкурса изабрати посебна универзитетска Матичарска комисија. Такође је било предвиђено да ће се до доношења статута на Правном факултету у Новом Саду настава изводити према наставном плану и програму београдског Правног факултета. Савет Универзитета у Београду је за чланове Матичарске комисије именовао академика проф. др Милана Бартоша, проф. др Михаила Константиновића, проф. др Милоша Радојковића, академика проф. др Борислава Благојевића и академика проф. др Драгослава Јанковића. Комисија је изабрала прве наставнике Правног факултета у Новом Саду: др Александра Магарашевића (који је касније изабран и за првог декана) за професора Међународног јавног права, др Тихомира Васиљевића за професора Кривичног процесног права, др Кароља Ђетваиа за професора Грађанског права, др Милоша Стеванова за доцента за предмет Породично и наследно право и др Љубишу Милошевића за доцента за предмет Облигационо право. Изабрана су и два хонорарна доцента: др Андрија Задор, тадашњи судија Врховног суда Аутономне покрајине Војводине, за предмет Грађанско право и др Иван Мелвингер, секретар Покрајинске скупштине, за наставни предмет Увод у право. Настава из осталих предмета била је поверена наставницима Правног факултета у Београду, који је годинама помагао уздизање и осамостаљивање новосадске високе правне школе.


Почеци образовног рада

Прва генерација студената Правног факултета у Новом Саду уписана је школске 1959/60. године. Наставу која је одржавана у некадашњим војним објектима на Петроварадинској тврђави, пратило је 756 студената (265 редовних и 491 ванредни). Током те школске године догодиле су се значајне статусне промене. Законом о оснивању Универзитета у Новом Саду, који је усвојила Скупштина Народне Републике Србије 28. јуна 1960. године, основан је први универзитет на простору Војводине. Правни факултет је тада издвојен из састава београдског Универзитета и укључен у новоосновану универзитетску заједницу новосадских факултета. Припремама за конституисање органа Универзитета у Новом Саду руководио је посебан одбор. Један од његових чланова био је и први декан Правног факултета проф. др Александар Магарашевић. У јесен 1965. године Правни факултет је пресељен са Петроварадинске тврђаве на Лиман. Тиме су у великој мери побољшани услови рада. Факултету је стављен на располагање већи број амфитеатара, учионица, кабинета и просторија за стручне службе у једном од најмодернијих објеката универзитетског кампуса. Међутим, то је било само прелазно решење. Објекат је био изграђен за потребе Факултета техничких наука. Правном факултету је део тог простора био уступљен само на привремено коришћење. Ипак, и то је било довољно да се осете значајне промене у раду ове образовне установе. Током наредних година уписиван је већи број студената. Школске 1972/73. године у сарадњи са Економским факултетом у Суботици отворен је нови, Пословно-правни смер. Две године касније, на Правном факултету у Новом Саду први пут организоване су последипломске студије. Било је чак седам смерова: Грађанскоправни, Привредноправни, Кривичноправни, Међународноправни, Општетеоријскоправни, Социолошкоправни и Друштвеноекономски. У оквиру Факултета су формиране четири научнообразовне јединице: Институт правних наука, Институт привредноправних и економских наука, Институт друштвених и правних наука и Институт кривичноправних наука. Школске 1986/87. године отворен је Смер унутрашњих послова. Факултет је тих година значајно кадровски ојачао. Остварени су крупни резултати на плану сарадње са домаћим и страним институцијама. Знатно су увећани фондови факултетске библиотеке и др. Нове развојне могућности створене су у јесен 1989. године када је Правни факултет добио своју зграду. Отпочињањем рада у том архитектонски препознатљивом и савремено опремљеном објекту, отворена је нова епоха у развоју наше високошколске установе.



mic

Упишите

ДРЖАВНИ

ПРАВНИ

Дипломирани правник је професија која се директно везује за вршење државне власти  и вршење најзначајнијих друштвених функција.

Гарантујемо вам

ЗНАЊЕ

Успеси на међународним такмичењима потврђују наш квалитет.

Остварите

ПРАКСУ

у државним институцијама и кроз правне клинике.

прочитајте више...

Ко је на мрежи: 48 гостију и нема пријављених чланова