КЛИЦЕ ОБРАЗОВАЊА ПРАВНИКА У СРБИЈИ (1808–1813)
Историја високог образовања у Србији почиње 1. септембра 1808. Тада је у Београду, на месту где се данас сусрећу улице Краља Петра и Господар Јевремова, основана Велика школа, чедо Ивана Југовића (Јована Савића), некадашњег професора Карловачке гимназије, а отворена беседама вожда Карађорђа и великог српског просветитеља Доситеја Обрадовића. Држава и право су нераскидиво повезани појмови, толико повезани да је други појам предуслов за постојање првог. Стога не чуди што су у оквиру наставног програма Велике школе своје место на другој и трећој години пронашли и предмети са правном садржином: Стилистика, Статистика Србије, Географско-статистичка историја Мађарске, Русије, Енглеске, Француске, Пољске, Аустрије и Турске, Кривично право и ,,начин суђења криминалног” (Кривични поступак) и Народно (међународно) право. Међу полазницима Велике школе сусрешћемо нека касније врло позната имена, као што су Вук Караџић, Сима Милутиновић Сарајлија, Лазар Арсенијевић Баталака, Јеврем Ненадовић и други.
Пад државе Првог српског устанка донео је са собом и престанак рада Велике школе. Обнова високошколског образовања морала је да сачека, како то у наслову једног свог дела каже чувени српски филолог Стојан Новаковић, ,,васкрс државе српске”.
ИСТОРИЈА ВИСОКОГ ПРАВНОГ ОБРАЗОВАЊА У ОБНОВЉЕНОЈ СРБИЈИ (1839–1918)
Крај 30-их година XIX века је време када се, уопште узев, знатно појачава активност на изградњи установа младе Кнежевине Србије, па тако 1838. настаје и Лицеј, који се већ наредне године раздваја од крагујевачке гимназије и добија високошколски карактер. Године 1840. на Лицеју је основано Правно (,,Правословно”) одељење. Наставни програм Правног одељења Лицеја утврђен је Системом правословном у Књажеско-србској академији, која је предвидела постојање шест предмета: Приватног и народног права разума, Статистике, Државног права, Црквеног права, Филозофског кривичног права и Кривичног права.
Студије права реформисане су првим законом о образовању у историји Србије – Устројенијем јавни училишни настављенија (1844), који је заслуга Јована Стерије Поповића, врло познатог као књижевника, али ни изблиза довољно познатог као правника. Наставним програмом садржаном у ,,Кир Јањином” закону, предвиђено је постојање следећих наставних предмета: Природно право, Полиција, Статистика, нарочито европских држава и посебно Србије, Народна економија и финансије, Француски језик, Српско грађанско право, Кривично право, Грађански судски поступак, Кривични судски поступак са обрасцима и Позитивно јавно право.
Реформом иза које је стајао Платон Симоновић, строги (по некима и ригидни) педагог из Сремске Каменице, а која је оживотворена у Устројенију Књажеско-србског Лицеја из 1853, укинута је обавеза да студенти Правног одељења претходно заврше трогодишње студије филозофије. Саме студије су ,,позитивизиране” и састојале су се од десет позитивноправних и неколико предемета општег карактера – Статистике, Државне економије, Финансија, Политичке рачунице, Француског и Немачког језика.
Године 1863. донет је Закон о устројству Велике школе, на основу којег је у Србији формирана високошколска установа са истим именом као својевремено чедо Ивана Југовића. Део те институције био је и Правни факултет, на којем су постојали правни предмети (Римско право, Грађански законик, Грађанско-судски поступак, Трговински законик, Кривични законик, Кривично-судски поступак, Судска медицина, Административно право, Јавно право Србије и Међународно право), али се водило рачуна и о општем образовању ,,слушалаца”, тако да су они морали да похађају и поједине предмете са Филозофског, па чак и Техничког факултета. Законом утврђен план и програм Правног факултета више пута се мењао (највише изменама и допунама Закона од 1873. и 1880. и Уредбом Правног факултета из 1897). Према Закону о Универзитету из 1905. Правни факултет је један од пет факултета који улазе у састав Универзитета у Београду.
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ У НОВОМ САДУ – ОД ИДЕЈA ДО РЕАЛИЗАЦИЈЕ (1774–1955)
1. ИДЕЈЕ
Идеја да се на простору Хабзбуршке монархије подигне српска висока школа датира од друге половине XVIII века. Група учених Срба из Аустрије, међу којима су били адвокат Јован Мушкатировић, педагог Теодор Јанковић Миријевски и племић и добротвор Марко Сервицки, поднела је 1774. Илирској дворској канцеларији предлог за установљење српске високе школе, чији би наставни програм обухватио и студије права. Тај предлог, међутим, није био одобрен. Некадашњи аустријски конзул у Београду Фердинанд Мајерхофер, дакако полазећи од интереса своје земље, предложио је 1849. аустријској влади да се у Сремским Карловцима подигне ,,источни” универзитет, што је влада прихватила између осталог и због тога што би се на њега уписивали и студенти из Србије. Но до реализације Мајерхоферове идеје никада није дошло, а плодом нису уродила ни настојања карловачког патријарха Јосифа Рајачића из 1854. да се у Српском Сиону – Сремским Карловцима, подигне српски универзитет, чији би несуђени студенти могли да се определе и за студије права, као ни иницијатива са почетка 60-их да се у Новом Саду формира правна академија, за коју је чак купљена и зграда, надалеко чувени Платонеум, задужбина бачког владике Платона Атанацковића.
Услови за настанак високошколске установе на подручју данашње Војводине стекли су се након завршетка Првог светског рата, када су се Срем, Банат, Бачка и Барања присајединили Краљевини Србији, а затим као њен део постали део Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. По замисли власти нове државе, на северу Краљевине требало је формирати један правни факултет, а као кандидати за добијање ове високошколске установе фигурирали су Нови Сад и Суботица. Премда је комисија, чији је члан био и Слободан Јовановић, из више разлога дала предност Српској Атини, факултет је због политичких интереса ипак основан у Суботици указом од 27. јануара 1920, а његова организација уређена је Уредбом о Правном факултету у Суботици од 2. фебруара 1920. Према тој уредби, први наставници били су изабрани на основу Закона о Универзитету у Београду, а настава се изводила у шест семестара, и то из следећих предмета: Енциклопедија права, Римско право, Народна економија с економском политиком, Црквено право, Наука о финансијама, Кривично право са кривично-судским поступком, Грађанско право с грађанско-судским поступком, Трговачко право с меничним правом и стечајном правом, Опште право и уставно право, Административно право, Међународно јавно право и Историја Срба у Угарској.
Факултет је почео са радом 1. марта 1920, а прва генерација студената дипломирала је у школској 1921/22. Рад Факултета окончан је 1. априла 1941. Допринос Правног факултета у Суботици правном образовању је велики. Његови наставници били су великани наше науке као што су Сергије Троицки, Чедомир Марковић, Алекса Ивић, Лазо М. Костић, Федор Никић, Душан Пантелић, Никола Стјепановић и други. Међу повременим предавачима налазе се и имена попут Слободана Јовановића, Теодора Тарановског, Божидара Марковића и Драгољуба Аранђеловића.
2. РЕАЛИЗАЦИЈА И ПРВИ КОРАЦИ (1959–1965)
Убрзо након успостављања социјалистичке Југославије оживеле су мисли о оснивању Правног факултета у Новом Саду. До претварања тих мисли у дело дошло је 20. јула 1955, када је Народна скупштина Социјалистичке Републике Србије донела Закон о оснивању Правног факултета у Новом Саду. Закон је предвидео да ће Факултет бити део Универзитета у Београду и да ће се настава на њему изводити према плану и програму Правног факултета у Београду.
Факултет је са радом започео након доношења Уредбе о почетку рада и саставу органа управљања Правног факултета у Новом Саду (1959). За његове прве наставнике именовани су др Тихомир Васиљевић (Кривично процесно право), у звање редовног професора, др Карољ Ђетваи (Грађанско право) и др Александар Магарашевић (Међународно јавно право), у звање ванредног професора, а др Љубиша Стевановић (Облигационо право) и др Милош Стеванов (Породично и наследно право) у звање доцента. За хонорарне доценте изабрани су др Андрија Задор (Грађанско право) и др Иван Мелвингер (Административно право), а за хонорарног асистента Никола Воргић.
Конститутивна седница управе Факултета одржана је 5. октобра 1959. и на њој је Александар Магарашевић изабран за првог декана Правног факултета у Новом Саду. Савет Факултета конституисан је врло брзо – 30. децембра 1959. и за његовог првог председника изабран је председник Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине Арнолд Рајх. Школске 1959/60. на Факултет се уписала и прва генерација студената. Током првих неколико година његовог рада Факултет је уписивало много више ванредних студената него редовних.
Према првом Статуту Факултета из 1963. настава је била двостепена. У првим годинама рада Факултета настава је одржавана у просторијама некадашњих војних објеката на Петроварадинској тврђави, а потом на више других места, како се констатује на прослави десетогодишњице рада Факултета, ,,са много тешкоћа”.
У УНИВЕРЗИТЕТСКОМ ЦЕНТРУ НА ЛИМАНУ (1965–1989)
Пресељењем Факултета у нову зграду на Лиману, грађену за потребу Факултета техничких наука, отклоњене су тешкоће у погледу извођења наставе у неадекватном простору. Нови Статут Факултета, усвојен 1966, представљао је враћање на концепцију студија којима се студенти образују за општи тип правника. Студије су се састојале од 25 обавезних предмета, а на четвртој години су студенти били дужни да се определе за једну од три опционе групе Грађанскоправну, Кривичноправну и Управнополитичку. Корак даље ка осавремењавању студијског програма донео је Статут Факултета из 1978, који је студентима омогућио да се на трећој години студија определе за једну од девет опционих група – Грађанскоправну, Кривичноправну, Управнополитичку, Привредноправну, Општетеоријскоправну, Међународноправну, Економскоправну, Групу за социјални рад и Социолошку групу. Од почетка 70-их година редовни студенти у структури наших академаца почињу бројчано да доминирају у односу на ванредне.
Правни факултет је заједно са Економским факултетом у Суботици школске 1972/73. основао Међуфакултетско одељење Пословноправног смера, које се састојало од два одељења – једног на Правном и једног на Економском факултету. Након вишегодишњих припрема, од школске 1974/75. Факултет је отпочео са извођењем постдипломских магистарских студија. Студенти су могли да се определе за Грађанскоправни, Привредноправни, Кривичноправни, Међународноправни, Општетеоријскоправни, Социолошкоправни или Друштвеноекономски смер.
Од школске 1986/87. на Факултету се изводи и настава на Смеру унутрашњих послова, у оквиру којег су студенти стицали, поред општег правничког образовања, и специјализована знања потребна за рад у органима унутрашњих послова.
Факултет је и у кадровском погледу крупним корацима корачао напред. Од свега пет запослених у настави након оснивања, наставни кадар се већ 1965. петоструко увећао и тада се састојао од 25 наставника и сарадника. До 1976. организован као једна организациона јединица и подељен на катедре, Факултет је горе наведене године, у складу са Законом о васпитању и образовању, подељен на институте. Њих је у почетку било три – Институт правних наука, у чијем је саставу била Катедра грађанскоправних наука, Институт привредноправних и економских наука, у чијем саставу су биле Катедра привредноправних наука, Катедра за науке о удруженом раду и самоуправљању и Катедра економских наука и Институт друштвених и правних наука, који су чиниле Катедра за историју државе и права, Катедра друштвенополитичких наука и Катедра за међународно право и међународне односе. Институт кривичноправних наука основан је 1982. и обухватао је само Катедру за кривично право.
Сваки од института имао је и своје организационе јединице, па су тако у оквиру Института друштвених наука деловали Центар за међународне студије и Центар за изучавање значаја и утицаја римског права. Институт за привредноправне и економске науке је у свом саставу имао Центар за међународно и упоредно привредно (трговачко) право, Центар за економска истраживања и пословна заједница Удружени рад – теорија и пракса. Центар за студије арбитражног права био је организациона јединица коју је формирао Институт правних наука.
Године 1966. покренут је Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, научни часопис Факултета, који без прекида излази до данас. Одлуком Већа Факултета од 20. септембра 1967. на Факултету је основан Завод за научноистраживачки рад, у чијој су надлежности били научноистраживачки рад на Факултету и организација постдипломских студија.
Ново доба у историји Факултета почело је 1989. када се преселио у зграду у којој се и данас налази.
НОВО ДОБА (1989 – )
Факултет је, идући у корак са реформом високог образовања у склопу Болоњског процеса, 2006. иновирао студијске програме основних академских студија Права – општи смер и Права – смер унутрашњих послова. Део реформе представљало је и увођење једногодишњих мастер академских студија на студијским програмима МАС Права – општи смер и МАС Права – смер унутрашњих послова. Од школске 2014/15. студенти су добили прилику да упишу и два нова студијска програма на мастер академским студијама – Национална безбедност и Социјални рад. Докторске академске студије на Факултету су уведене 2008.
Напори Правног факултета у Новом Саду да своје студије конципира као квалитетне и примамљиве за будуће правнике добили су признање у виду акредитације Факултета као високошколске установе из 2009, а потом и поновне акредитације из 2014.
Правни факултет континуирано и интензивно ради на модернизацији и унапређењу квалитета курикулума на сва три нивоа студија, као и извођења наставе у правцу прихватања, односно имплементације свих достигнућа информационо-комуникационих технологија за потребе правних наука.
У складу са европским стандардима квалитета у области високог образовања Правни факултет је акредитован 2021. године са највишим оценама, као и студијски програми на основним, мастер и докторским академским студијама, који у потпуности одговарају потребама савременог образовања правника у условима интензивног развоја информационо-комуникационих технологија. Значајна пажња се посвећује и перманентном унапређењу простора и техничких средстава за извођење наставе.
Целокупно деловање Правног факултета засновано је на постулату „студент у центру учења“, што обухвата не само наставне него и бројне ваннаставне активности, које доприносе стицању додатних референци дипломираним студентима значајних за запошљавање.
Научно-истраживачка делатност Правног факултета, као други стуб деловања, бележи изузетне резултате на националном и на међународном нивоу омогућавајући иновирање студијских програма са најновијим достигнућима у науци и струци.
У циљу даљег унапређења наставног процеса и научно-истраживачке делатности Факултет обезбеђује стварање свих потребних услова за унапређење компетенција наставника и сарадника, као и перманентни развој научноистраживачког подмлатка кроз планске акте и реализацију конкретних мера и активности.
Правни факултет негује традиционалне вредности правне науке и правничке професије уз континуирану и интензивну имплементацију најсавременијих достигнућа информационо-комуникационих технологија у друштву – које без права не може да се замисли и да напредује.